O svemu i svačemu...

Slika je u oku posmatrača!

Ribaševina. Selo nadomak Užica. Rodno mesto Mihaila Milovanovića, mladog kamenoresca. Ni po čemu se to selo ne bi izdvajalo u sve kraćem spisku sela u Srbiji, da Mihailu nije dosadilo rezanje, urezivanje, razbijanje i glačanje kamena.

Jednoga dana, s kraja XIX i početkom XX veka, rešio je Mihailo da se otisne u svet, da potraži neko novo kamenje, neki novi alat i neku novu budućnost. Put ga je doveo u Minhen. Atelje Antona Ažbea bio je njegov prvi stepenik, preko koga je zakoračio na drugi - minhensku Akademiju umetnosti, kod profesora Heteriha, a kasnije kod barona Huga fon Habermana, jednog od osnivača Minhenske secesije. Sa Mihailom je studirao i mladi nemački slikar Štokhauzen.

Medjutim, ruke navikle na kamenorezačko dleto, šmirgle i turpije, tocila, štemajze i macole nisu mogle slikati minhenske dame i mondenstvo, već su im bliže bile oštre crte portreta srpskih vojvoda i djenerala.

Godine s početka XX veka Mihailo provodi u raznim gradovima Evrope, prateći svoj novi zanat, i ostavljajući svedočačnstva o ljudima, ćudima, gradovima i dogadjajima...

1912. godine na Balkanu se "nešto golemo valja iza brega". Mihailo napušta Nemačku i vraća se u Srbiju. Stavlja se na raspolaganje vojnim vlastima i kao dobrovoljac učestvuje u borbama.

1914. godina ga zatiče u Pragu. Došao je da se usavršava, ali ne u zatvoru, u koji je dospeo odmah po izbijanju rata. Bežeći iz zatvora, preko Nemačke, Poljske, Ukrajine, Crnog mora i Rumunije uspeva da se domogne Srbije i da se priključi Drinskoj diviziji u borbama na Drini 1914. i 1915.

U pauzama izmedju borbi radio je ono sto najbolje ume. Slikao je i crtao. Vojnike, zemlju, orudja i oružja, bolnicu, konje, nebo i zemlju, spajajući sudbine ljudi u sudbinu jednog naroda.

Vojnici su mnogo bolje razumeli Mihaila kada im je uz gusle pripovedao. Slikao je kroz pesmu, u glavama slušalaca, bezbroj slika i scena ljutih bojeva i starih junaka.

Delio je sudbinu svojih saboraca i svoga naroda sve do kraja rata. Neprestano je slikajući ostavljao trag o mukama i stradanjima jednog naroda, i preko Albanije, i na Krfu i na Solunskom frontu. Sve je to preturio preko glave i konacno uspeo da istu donese na ramenima u zavicaj.

Novonastali period mira brzo je narušila pobedjena strana. Kraljevina Jugoslavija biva napadnuta od strane sila Trojnog pakta, i ponovo dolazi period neizvesnosti i stradanja.

Mihailo se nalazi u svom selu nadomak Užica, a u Užicu Nemci. A medju Nemcima i jedan pukovnik, na mestu feldkomandanta. Adalbert Hans Štokhauzen. Da, Štokhauzen. Baš kao onaj.. da, baš taj! Adalbert Hans Štokhauzen je bio sin slikara Štokhauzena, Mihailovog druga sa studija u Minhenu.

Ne bi Mihailo, možda, ni upoznao Štokhauzena mladjeg, da zatvor u Užicu nije bio napunjen taocima, koji su na ovaj ili onaj način sumnjivi, i čiji život vredi malo manje od metka kojim će biti streljani.

Jedan od talaca bio je i sin Jovana Piščevića, Branislav. I tako... Mihailo na molbu Jovana ide kod Štokhauzena i moli da se Branislav pusti iz zatvora. Nemci, kakve ih je bog dao, poslovni i konkretni, daju Piščeviću starijem da potpiše izjavu kojom garantuje, životom i imovinom, za svoga sina, da neće napuštati Užice, da se neće baviti komunističkom delatnošću i da će se javljati odredjenoj službi svakoga dana. Istu izjavu potpisuje i Mihailo i svoj obraz, život i imovinu stavlja kao garant za slobodu jednog mladića.

I tako... razni vetrovi su duvali na razne strane, dok jedan ne donese, 21. septembra 1941. godine četnike u Užice. Oni preko trešnjice ispratiše Nemce, a nekoliko dana kasnje, 24. septembra i sami odoše dalje, ostavljajući grad partizanima, da organizuju opštinsku administraciju i preuzmu proizvodnju u fabrikama oružja, kože i tekstila.

Partizani, ažurni i preduzimljivi, kakve ih je bog dao, odmah preuzmu zatvor i isti počnu da pune. Tako se medju mnogobrojnim "saradnicima okupatora" našao i Mihailo Milovanović. Pod optužbama da je engleski špijun Mihailo je ispitivan, mučen i prebijan. To što nije znao engleski jezik, nije mu bila olakšavajuća okolnost, dovoljno je što zna nemački, i to je nešto. Ni to što je spašavao glave nije mu bilo od koristi, već je samo ubrzalo njegovu smrt.

Pred slom "Užičke republike", 28. novembra 1941. u kasnim večernjim satima, iz Užičkog zatvora partizani užurbano izvode zatvorenike. U jednom od četiri ili pet punih kamiona, se nalazi i Mihailo. Voze ih na brdo iznad bolnice i istovaraju. Zatvorenici po naredjenju skidaju sve osim gaća i košulja, i jedan po jedan prilaze unapred pripremljenoj jami...

Tako je, go i bos, metkom u potiljak, ubijen Mihailo Milovanović. Još dugo su odjekivali pucnji u hladnoj novembarskoj noći, dok se jama nije sasvim napunila, a kamioni sasvim ispraznili.

No, ovde ne mora biti kraj naše priče, jer su iza Mihaila Milovanovića ostale mnoge slike, što iz vremena provedenog u inostranstvu, što iz vremena vojevanja, kada je dodeljen Vrhovnoj komandi srpske armije, i gde je kao djeneralštabni slikar slikao portrete Mišića, Bojovića, Putnika, Stepe... što iz vremena izmedju dva rata. Mihailo Milovanović je bio i vajar i pisac.

Rešenjem Okružnog suda u Užicu, Mihailo Milovanović je i formalo rehabilitovan 2007. godine.

A, da, umalo da zaboravim. U borbama sa Gatačkim i Nevesinjskim četnicima, na obroncima Gata, u junu 1942. godine, gine 58 partizana iz 4. bataljona 2. proleterske brigade. Medju poginulima partizanima se nalazi i Branislav Piščević, isti onaj za koga je 10 meseci ranije 30. avgusta 1941. Mihailo Milovanović garantovao svojim životom i imovinom i zbog koga je "saradjivao" sa okupatorom.

Wikipedia:
http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9C%D0%B8%D1%85%D0%B0%D0%B8%D0%BB%D0%BE_%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

Većina podataka preuzeta je iz knjige "Užice sa vranama", akademika Ljubomira Simovića.